Najobičniji povratak iz radnje. Kupio sto grama najjevtinije kafe, tobož uštedeću. Na izlasku, pridržavši vrata, sačekao da prvo uđe neka gospođa. Ovlaš se, zahvalila. Šta znači ovlaš zahvaljivanje? Pa baš to, na granici izgovorenog. Ma reko, dobro je, zahvalnosti visina tona ne sluša. Izašao napolje. Vratio u radnju. Nisam kupio šibice.
Šta je komšija, ko nema u glavi ima u nogama? – vikala je kasirka
Nemam glavu…
Vratio se napolje. Setio da ne drže šibice. Preko puta je kiosk. Prešao put dvadesetak metara od semafora, neodgovorno. Stara, neugledna dama dočekala tihim osmehom, malo više od ovlaš. U ovo vreme, kupovina šibica je raritet, na granici antikvitetnog. Osim žvakaćih guma, jedino još njih možeš da kupiš jednom gvozdenom petodinarkom. Uštedeo na kafi 16 dinara. Daćete mi dve za deset. Rasipnik. Prešao put dvadesetak metara od semafora. Nisam kupio papir za motanje duvana. Prešao put dvadesetak metara od semafora.
Šta je komšija, ko nema u glavi ima u nogama?
Bar noge imam…
Prešao put dvadesetak metara od semafora. Ušao u radnju. Kupio žvakaću gumu za pet dinara. Uštedeo dinar. O tome kakva je bila kafa, potom…
