Azbuka je ćirilično pismo, specifično i posebno u najpozitivnijem smislu. Međutim, njime se koristi veoma mali broj svetskih naroda. Danas je ovo pismo u sedam slovenskih jezika u upotrebi, i to u : srpskom, ruskom, beloruskom, ukrajinskom, makedonskom, bugarskom i rusinskom, ali se sreće još i u nekim azijskim jezicima. Ono što srpsku azbuku izdvaja od ostalih, i prema mišljenju nekih od najuglednijih profesora i akedemika iz ove oblasti, kada je jezik u pitanju, čini možda najsavršenijom, jeste činjenica da za svaki glas postoji jedno slovo. Ne postoje u potpunosti pouzdani podaci kada je nastala prva azbuka i ko je njen tvorac, jer se postojeći izvori po tom pitanju ne podudaraju. Međutim, iz dostupnih informacija može se zaključiti da je nastala krajem IX ili početkom X veka. Iako se u određenom broju istorijskih izvora Ćirilo i Metodije najčešće navode kao tvorci ćiriličnog pisma, ipak postoji osnovana pretpostavka da je azbuku sastavio neko od njihovih učenika, najverovatnije Kliment Ohridski. Kada govorimo o poreklu azbuke, dileme nema da je azbuka nastala na temeljima glagoljice, ali i na određenim delovima grčkog pisma. Naziv je dobila po njenim prvim slovima A i Б koja su se nekada izgovarala kao „az“ i „buki“. Azbuka je tokom vremena doživljavala svoje transformacije. Konačne reforme u azbuci koju koristimo i danas osmislio je i uveo najčuveniji srpski lingvista Vuk Stefanović Karadžić u prvoj polovini XIX veka, vođen, od tog trenutka, dobro poznatim pravilom "Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano". S obzirom da je do tada u Srbiji slavenoserbski korišćen kao književni jezik, Vuk je želeo da omogući da srpsko pismo postane razumljivo i jednostavno za učenje i primenu i običnom narodu. Naime, slavenoserbski jezik je koristilo samo sveštenstvo i vrlo mali broj obrazovanih ljudi, uglavnom poreklom iz bogatih, viših staleža. U slavenoserbskom, koji se pisao ruskom ćirilicom, i koji je bio težak i komplikovan za učenje, nije bilo ni slova za sve glasove koji koji su se upotrebljavali u narodnom govoru. Vuk je reformu azbuke započeo 1818. godine, određene izmene nastale su i nešto kasnije, ali je interesantan podatak da je ona u Srbiji tek 1868. godine priznata kao zvanično pismo. Suština Vukove reforme azbuke sastojala se u tome da je on izbacio sva nepotrebna slova ruskog pisma koja su do tada korišćena, a uveo šest novih slova, koja su bila u skladu sa govornim narodnim jezikom i idejom da svakom glasu odgovara jedno slovo. Slova koja su tada uvedena su: ћ, ђ, љ, њ, ј i џ. Godine 1836. uvedeno je i slovo x. Zahvaljujući tome, današnja azbuka ne sadrži više slova za glasove koji nisu u upotrebi niti sadrži dvoglase, što je zaista čini jedinstvenom. U srpskom jeziku ćirilica se koristi ravnopravno sa srpskom latinicom, ali je konačno i zasluženo 2006. godine ćirilično pismo proglašeno službenim pismom u Republici Srbiji.
Veličina
Majica za školarce koji najviše vole matematiku. Pozovite nas da se dogovorimo oko boje i veličine majice za vašeg školarca.
Mornar Popaj (engl. Popeye the Sailor) je crtani junak iz istoimenog crtanog filma i stripa kreiran od strane Elzi Krisler Sigara (engl. Elzie Crisler Segar). Lik mornara Popaja stvorio je Elzi Krisler Sigar 1919. godine za reklamne potrebe jedne fabrike spanaća. Tek deset godina kasnije, 1929. godine, lik mornara Popaja je uveden u strip, ali je odmah stekao veliku popularnost, a zvezda je postao zahvaljujući braći Flajšer koji su napravili crtani film. Mornar Popaj se prvi put pojavio u novinskom stripu „King fičers“ 17. januara 1929. godine, tako što ga je američki crtač stripova Elzi Krisler Sigar uveo kao novi lik u svoj već deceniju star strip „Pozorište u naprsku“. Naime, u tom stripu, glavni junak Kastor sa svojim drugom Hamom se uputio na prekookeansko putovanje i obratio čoveku u mornarskom odelu sa tetovažom sidra na ruci rečima „Hej ti! Je si li ti mornar?“. Popaj je odgovorio „Jesil mislijo da sam kauboj“ povlačeći dim iz mornarske lule i žmureći na jedno oko. Od tog trenutka je postao sastavni deo stripa „Pozorišta u naprsku“. Nepunih godinu posle pojave Popaja, Ham je polako izbačen iz stripa, a Popaj je ujedno postao Olivin dragi. Oliva je dodata kao Kastorova sestra još krajem 1919. godine. Pera Ždera i Badža (u nekim prevodima Kvrga) pojavili su se 1932. godine, dok se Kića po nekim[traži se izvor] izvorima pojavio 1933. godine, a po drugim 1936. godine. Nova zvezda je stripa je stvorila potrebu za novim imenom, te je „Pozorište u naprsku“ promenilo ime u „Popaj“. Elzi Krisler Sigar je umro 1938. godine u vreme najveće popularnosti mornara Popaja, pa su rad na liku nastavili drugi strip-crtači: Džo Mjuzijel, Bela Zabolj i Bad Segendon. Štampa na dečijim majicama po važoj želji i ideji. Pogledajte i naše predloge! Dostupne su u beloj boji.
Profesor Baltazar je animirana humoristička serija pravljena u periodu od 1967. do 1978. u Zagreb filmu. Sastoji se od ukupno 59 epizoda koje traju od 5 do 10 minuta. Autor serijala je hrvatski animator Zlatko Grgić, a prepoznatljivu uvodnu temu napisao je poznati kompozitor filmske muzike Tomislav Simović. Serija je postala vrlo popularna, a zabeležila je solidan uspeh i emitovana je u zemljama kao što su Danska, Finska, Holandija, Norveška, Portugal, Švedska i Iran. Radnja se vrti oko nesvakidašnjeg naučnika Baltazara koji uz pomoć svojih izuma olakšava živote drugih ljudi iz Baltazar-grada. Štampa na dečijim majicama po važoj želji i ideji. Pogledajte i naše predloge! Dostupne su u beloj boji.
Azbuka je ćirilično pismo, specifično i posebno u najpozitivnijem smislu. Međutim, njime se koristi veoma mali broj svetskih naroda. Danas je ovo pismo u sedam slovenskih jezika u upotrebi, i to u : srpskom, ruskom, beloruskom, ukrajinskom, makedonskom, bugarskom i rusinskom, ali se sreće još i u nekim azijskim jezicima. Ono što srpsku azbuku izdvaja od ostalih, i prema mišljenju nekih od najuglednijih profesora i akedemika iz ove oblasti, kada je jezik u pitanju, čini možda najsavršenijom, jeste činjenica da za svaki glas postoji jedno slovo. Ne postoje u potpunosti pouzdani podaci kada je nastala prva azbuka i ko je njen tvorac, jer se postojeći izvori po tom pitanju ne podudaraju. Međutim, iz dostupnih informacija može se zaključiti da je nastala krajem IX ili početkom X veka. Iako se u određenom broju istorijskih izvora Ćirilo i Metodije najčešće navode kao tvorci ćiriličnog pisma, ipak postoji osnovana pretpostavka da je azbuku sastavio neko od njihovih učenika, najverovatnije Kliment Ohridski. Kada govorimo o poreklu azbuke, dileme nema da je azbuka nastala na temeljima glagoljice, ali i na određenim delovima grčkog pisma. Naziv je dobila po njenim prvim slovima A i Б koja su se nekada izgovarala kao „az“ i „buki“. Azbuka je tokom vremena doživljavala svoje transformacije. Konačne reforme u azbuci koju koristimo i danas osmislio je i uveo najčuveniji srpski lingvista Vuk Stefanović Karadžić u prvoj polovini XIX veka, vođen, od tog trenutka, dobro poznatim pravilom "Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano". S obzirom da je do tada u Srbiji slavenoserbski korišćen kao književni jezik, Vuk je želeo da omogući da srpsko pismo postane razumljivo i jednostavno za učenje i primenu i običnom narodu. Naime, slavenoserbski jezik je koristilo samo sveštenstvo i vrlo mali broj obrazovanih ljudi, uglavnom poreklom iz bogatih, viših staleža. U slavenoserbskom, koji se pisao ruskom ćirilicom, i koji je bio težak i komplikovan za učenje, nije bilo ni slova za sve glasove koji koji su se upotrebljavali u narodnom govoru. Vuk je reformu azbuke započeo 1818. godine, određene izmene nastale su i nešto kasnije, ali je interesantan podatak da je ona u Srbiji tek 1868. godine priznata kao zvanično pismo. Suština Vukove reforme azbuke sastojala se u tome da je on izbacio sva nepotrebna slova ruskog pisma koja su do tada korišćena, a uveo šest novih slova, koja su bila u skladu sa govornim narodnim jezikom i idejom da svakom glasu odgovara jedno slovo. Slova koja su tada uvedena su: ћ, ђ, љ, њ, ј i џ. Godine 1836. uvedeno je i slovo x. Zahvaljujući tome, današnja azbuka ne sadrži više slova za glasove koji nisu u upotrebi niti sadrži dvoglase, što je zaista čini jedinstvenom. U srpskom jeziku ćirilica se koristi ravnopravno sa srpskom latinicom, ali je konačno i zasluženo 2006. godine ćirilično pismo proglašeno službenim pismom u Republici Srbiji.