Azbuka je ćirilično pismo, specifično i posebno u najpozitivnijem smislu. Međutim, njime se koristi veoma mali broj svetskih naroda. Danas je ovo pismo u sedam slovenskih jezika u upotrebi, i to u : srpskom, ruskom, beloruskom, ukrajinskom, makedonskom, bugarskom i rusinskom, ali se sreće još i u nekim azijskim jezicima. Ono što srpsku azbuku izdvaja od ostalih, i prema mišljenju nekih od najuglednijih profesora i akedemika iz ove oblasti, kada je jezik u pitanju, čini možda najsavršenijom, jeste činjenica da za svaki glas postoji jedno slovo. Ne postoje u potpunosti pouzdani podaci kada je nastala prva azbuka i ko je njen tvorac, jer se postojeći izvori po tom pitanju ne podudaraju. Međutim, iz dostupnih informacija može se zaključiti da je nastala krajem IX ili početkom X veka. Iako se u određenom broju istorijskih izvora Ćirilo i Metodije najčešće navode kao tvorci ćiriličnog pisma, ipak postoji osnovana pretpostavka da je azbuku sastavio neko od njihovih učenika, najverovatnije Kliment Ohridski. Kada govorimo o poreklu azbuke, dileme nema da je azbuka nastala na temeljima glagoljice, ali i na određenim delovima grčkog pisma. Naziv je dobila po njenim prvim slovima A i Б koja su se nekada izgovarala kao „az“ i „buki“. Azbuka je tokom vremena doživljavala svoje transformacije. Konačne reforme u azbuci koju koristimo i danas osmislio je i uveo najčuveniji srpski lingvista Vuk Stefanović Karadžić u prvoj polovini XIX veka, vođen, od tog trenutka, dobro poznatim pravilom "Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano". S obzirom da je do tada u Srbiji slavenoserbski korišćen kao književni jezik, Vuk je želeo da omogući da srpsko pismo postane razumljivo i jednostavno za učenje i primenu i običnom narodu. Naime, slavenoserbski jezik je koristilo samo sveštenstvo i vrlo mali broj obrazovanih ljudi, uglavnom poreklom iz bogatih, viših staleža. U slavenoserbskom, koji se pisao ruskom ćirilicom, i koji je bio težak i komplikovan za učenje, nije bilo ni slova za sve glasove koji koji su se upotrebljavali u narodnom govoru. Vuk je reformu azbuke započeo 1818. godine, određene izmene nastale su i nešto kasnije, ali je interesantan podatak da je ona u Srbiji tek 1868. godine priznata kao zvanično pismo. Suština Vukove reforme azbuke sastojala se u tome da je on izbacio sva nepotrebna slova ruskog pisma koja su do tada korišćena, a uveo šest novih slova, koja su bila u skladu sa govornim narodnim jezikom i idejom da svakom glasu odgovara jedno slovo. Slova koja su tada uvedena su: ћ, ђ, љ, њ, ј i џ. Godine 1836. uvedeno je i slovo x. Zahvaljujući tome, današnja azbuka ne sadrži više slova za glasove koji nisu u upotrebi niti sadrži dvoglase, što je zaista čini jedinstvenom. U srpskom jeziku ćirilica se koristi ravnopravno sa srpskom latinicom, ali je konačno i zasluženo 2006. godine ćirilično pismo proglašeno službenim pismom u Republici Srbiji.

Veličina